Историјат Врачара

Називи Врачар и Врачарско поље појављују се први пут 1492. године у турском плану за освајање Београда, израђеног на захтев смедеревског санџак-бега Сулејман–паше. Турски документи из 1560. године спомињу Врачар као хришћанску махалу са 17 кућа у оквиру београдске вароши. Садржај летописне белешке из 16. века, која извештава о спаљивању моштију Светог Саве на дан 27. априла 1594. године по старом календару, означава Врачар као будуће средиште српске духовности: „Сажегоше мошти Светог Саве, првог архиепископа српског; Синан-паша из манастира Милешеве однесе их у ковчегу позлаћеном и сажеже на Врачару.“

На месту на коме је пре пет векова развејан пепео Светог Саве, првог српског архиепископа, утемељивача аутокефалне српске православне цркве и просветитеља, подигнут је велелепан православни храм. Иако још у фази изградње, Храм Светог Саве постао је симбол српског православља и главно обележје Врачара и Београда. Храм се гради по нацрту пројекта архитеката Богдана Несторовића и Александра Дерока, урађеном 1930. године, а радови се изводе под управом протомајстора архитекте Бранка Пешића.

Храм има и свог чувара. Тик уз њега налази се мала Светосавска црква подигнута 1935. године, за само 57 дана. Израђена је у српско-византијском стилу по пројекту архитекте Виктора Викторовича Лукомског. Изнутра је осликана одабраним копијама фресака српског средњовековног црквеног сликарства, које је радио Рус Најдорф уз помоћ зоографа Обрасцова и Дикија.

Оно што Цркву, поред мозаика са представом Светог Саве, краси јесте и недавно позлаћени иконостас посвећен спаљивању моштију првог српског архиепископа и просветитеља. Иконостас и двоје двери, посвећене Светом Симеону и Светом Стефану Дечанском, позлатили су господа Сава и Драгомир Димитријевић, чија радионица обавља све позлатарске радове у Цркви и на Храму. Ова данас једина радионица српског црквеног позлатарства налази се у непосредној близини Храма. У оквиру радионице основана је и позлатарска школа. Њен основни циљ је да створи стручњаке способне да огромно црквено благо спасу од пропадања.

Преко пута Храма пружа се друго велико архитектонско здање које је настало на пепелу претходног – зграда Народне библиотеке Србије. Уништен у немачком бомбардовању 6. априла 1941. године, библиотечки фонд је пет деценија мукотрпно обнављан да би данас, са око 4 милиона јединица библиотечког материјала, нова зграда Библиотеке представљала једну од најзначајнијих националних институција.

На прилазу Храму и Библиотеци стоји горостасна скулптура која представља вођу Првог српског устанка, вожда Карађорђа. Постављена ту да бди над изворима српске духовности и културе, скулптура је окренута лицем према Карађорђевом парку, месту одакле је Карађорђе 1806. године заједно са 15 хиљада устаника и главнином устаничке артиљерије кренуо у освајање Београда. При дну Карађорђевог парка, кнез Александар Карађорђевић подигао је 1848. године надгробни споменик устаницима палим 1806. године. То је први зидани споменик подигнут у Београду. “У славу и част Срб јунацима, за отечество храбро изгинувшим 1806. године подиже споменик овди Александар Карађорђевић – књаз србски.” У истом парку налази се и споменик француском песнику Ламартину, трећепозивцима погинулим у одбрани Београда 1915. године и спомен-плоча жртвама немачког бомбардовања на Цвети 1941. године.

Још страшнији злочин учињен је на Ускрс 1944. године, када су савезнички авиони, враћајући се из Румуније, без икаквог повода изручили товаре бомби на становништво Чубуре. У спомен на тај догађај подигнута је чесма у непосредној близини Спортског центра Врачар.

Данас Врачар има око 80 хиљада становника и са своја непуна три км² површине представља најнасељенију општину Београда. Његове границе чине три булевара: Булевар краља Александра, Булевар Југословенске армије и Јужни булевар. Међусобно најудаљеније тачке су Средња архитектонска школа “Војислав Илић” и “Београђанка” која са својих 100 метара висине и после давадесет година држи примат међу вишеспратницама на Балкану.

Осим Народне библиотеке, најзначајнија републичка институција на Врачару је Завод за заштиту споменика културе. Његов основни задатак је очување културних, пре свега архитектонских вредности, а вредних споменика архитектуре има на Врачару на претек. Подсетимо се само најзначајнијих архитеката прве половине двадесетог века који су оставили свој траг на Врачару – бард српског експресионизма Милан Злоковић, естетичар и архитекта Милутин Борисављевић, српски модерниста и присталица безорнаменталне архитектуре Момчило Белобрк, следбеник романтичарског академског градитељства Јосиф Најман, поборник фолклоризма, академизма и модерне Бранислав Бојић, следбеник неокласицизма Драгиша Брашован који је пројектовао зграду у Крунској 51 у коју је данас смештен Музеј Николе Тесле. Музеј чува урну, целокупну личну оставштину великог научника, обимну преписку, бројне техничке цртеже, као и велики број оригиналних фотографија. У посебној просторији налази се урна са посмртним пепелом Николе Тесле. Природњачки музеј у Његошевој улици је једини музеј такве врсте у Србији, а у привременом простору чува се природна и културна баштина у 117 природњачких збирки, са приближно 1500000 различитих примерака из Србије, Балканског полуострва, али и целог света.

Врачар има и четири позоришта. Осим професионалног Београдског драмског позоришта, на општини делују још две аматерске позоришне дружине које постижу професионалне резултате – ДАДОВ и Театар лево, а ту је и мало позориште за будуће велике људе, Позориштанце „Пуж“.

На Врачару се налази седиште најстарије издавачке куће у Србији, Српске књижевне задруге, као и једна од најстаријих и најугледнијих гимназија – Трећа београдска гиманзија. Осим Треће, на Врачару су још и Четрнаеста гимназија, Техничка школа „Бора Марковић“, Центар за ликовно образовање, Школа за основно музичко образовање „Јосиф Маринковић“, три средње музичке школе „Станковић“, „Мокрањац“ и „Славенски“ и шест основних школа – „Владислав Рибникар“, „Синиша Николајевић“, „Свети Сава“, „Јован Миодраговић“, „Светозар Марковић“ и „Краљ Петар ИИ Карађорђевић“, као и Специјална основна школа „Душан Дугалић“ за децу ометену у развоју. Једина високообразовна институција са седиштем на Врачару је Стоматолошки факултет.

Од медицинских установа, на Врачару се налазе Завод за трансфузију крви, Завод за зубно-лекарску заштиту, Студентска поликлиника, Дом здравља, као и седишта две велике фармацеутске организације: „Хемофарм“ и Апотекарска установа „Београд“.

Спортски центар нуди богату рекреативну понуду. У простору овог центра делују рукометни клуб, пливачки клуб, ватерполо клуб, клуб за синхроно и уметничко пливање, стонотениски и тениски клубови, плесни клуб, клубови који негују традиције борилачких вештина… На Врачару се налази и стадион фудбалског клуба „Обилић“ који се такмичи у оквиру Прве фудбалске лиге. „Обилић“ је назив и врачарског шаховског клуба који у својим редовима има тројицу мајстора ФИДЕ. Ваља споменути и то да је општина Врачар покровитељ Ускршње трке на Београдском хиподрому.

Вероватно највеће знамење Врачара су кафане. Иако су многе од њих нетрагом нестале, као „Табор“, „Топлица“, „Сложна браћа“, „Три листа дувана“, „Голубац“, „Орач“ и „Кикевац“ у коме је са оркестром свирао чувени Царевац, времену су одолели некадашњи „Трандафиловић“, „Соколац“, „Влтава“, „Каленић“, „Млава“, „Шумадија“, „Орашац“, „Зона Замфирова“ и „Мала мадера“. У међувремену су никле „Чубура“, „Рас“ и „Чубурска липа“. Оне су биле и остале места окупљања песника, писаца, новинара и боема, као и одумирућег грађанског сталежа. „Трандафиловић“ чува успомену на великог српског писца Борислава Пекића, док над кафаном „Чубура“ још увек бди сен песника и боема Слободана Марковића – Либера Марконија по којем је сквер испред кафане недавно добио име.

На истом месту налази се популарни занатски центар „Градић Пејтон“, први центар овакве врсте настао у Београду. Још један, овај пут трговински центар, никао је преко пута Храма Светог Саве. Иако је овај центар предвиђен као привремени објекат, пројектант се потрудио и успео да га у потпуности уклопи у околни амбијент.

Усред Врачара смештена је Каленић пијаца, једна од најстаријих и најпопуларнијих зелених пијаца.

Од момента увођења вишестраначког система, грађани Врачара се на изборима опредељују за грађанске, демократске странке. Врачар је једина општина у Србији и Југославији, која на локалним изборима већ у трећем мандату нема ниједног одборника ни екстремно левих ни екстремно десних политичких странака. Скупштина општине и њен Извршни одбор непрестано помажу хуманитарне организације и учествују у хуманитарним акцијама, стипендирају ученике и студенте, помажу школе, Цркву, културне и научне установе… Вероватно најпопуларнија акција коју Општина предузима је додела поклон-пакета новорођеним бебама на територији Врачара. Општини Врачар је за ову акцију додељен ружичасти гран при београдских медија. Вреди споменути и то да је Скупштина општине Врачар на Ускрс 2000. године својим Чубурцима поклонила јавну чесму у чубурском парку „Кикевац“, као и ново парковско осветљење.

Скупштина општине Врачар је у новом демократском сазиву установила за своју крсну славу Светог Саву. Остаће забележено да је на првој прослави 25. јануара 1994. године чинодејствовао Његова светост патријарх српски господин Павле.

Од априла 1993. године општина Врачар има свој грб и стег. Аутор грба и стега је г. Драгомир Ацовић, председник Српског друштва за хералдику „Бели орао“. Грб је симбол свих грађана Врачара.

На месту на коме је пре пет векова развејан пепео Светог Саве, првог српског архиепископа, утемељивача аутокефалне српске православне цркве и просветитеља, подигнут је велелепан православни храм. Иако још у фази изградње, Храм Светог Саве постао је симбол српског православља и главно обележје Врачара и Београда. Храм се гради по нацрту пројекта архитеката Богдана Несторовића и Александра Дерока, урађеном 1930. године, а радови се изводе под управом протомајстора архитекте Бранка Пешића.

Храм има и свог чувара. Тик уз њега налази се мала Светосавска црква подигнута 1935. године, за само 57 дана. Израђена је у српско-византијском стилу по пројекту архитекте Виктора Викторовича Лукомског. Изнутра је осликана одабраним копијама фресака српског средњовековног црквеног сликарства, које је радио Рус Најдорф уз помоћ зоографа Обрасцова и Дикија.

Оно што Цркву, поред мозаика са представом Светог Саве, краси јесте и недавно позлаћени иконостас посвећен спаљивању моштију првог српског архиепископа и просветитеља. Иконостас и двоје двери, посвећене Светом Симеону и Светом Стефану Дечанском, позлатили су господа Сава и Драгомир Димитријевић, чија радионица обавља све позлатарске радове у Цркви и на Храму. Ова данас једина радионица српског црквеног позлатарства налази се у непосредној близини Храма. У оквиру радионице основана је и позлатарска школа. Њен основни циљ је да створи стручњаке способне да огромно црквено благо спасу од пропадања.

Преко пута Храма пружа се друго велико архитектонско здање које је настало на пепелу претходног – зграда Народне библиотеке Србије. Уништен у немачком бомбардовању 6. априла 1941. године, библиотечки фонд је пет деценија мукотрпно обнављан да би данас, са око 4 милиона јединица библиотечког материјала, нова зграда Библиотеке представљала једну од најзначајнијих националних институција.

На прилазу Храму и Библиотеци стоји горостасна скулптура која представља вођу Првог српског устанка, вожда Карађорђа. Постављена ту да бди над изворима српске духовности и културе, скулптура је окренута лицем према Карађорђевом парку, месту одакле је Карађорђе 1806. године заједно са 15 хиљада устаника и главнином устаничке артиљерије кренуо у освајање Београда. При дну Карађорђевог парка, кнез Александар Карађорђевић подигао је 1848. године надгробни споменик устаницима палим 1806. године. То је први зидани споменик подигнут у Београду. “У славу и част Срб јунацима, за отечество храбро изгинувшим 1806. године подиже споменик овди Александар Карађорђевић – књаз србски.” У истом парку налази се и споменик француском песнику Ламартину, трећепозивцима погинулим у одбрани Београда 1915. године и спомен-плоча жртвама немачког бомбардовања на Цвети 1941. године.

Још страшнији злочин учињен је на Ускрс 1944. године, када су савезнички авиони, враћајући се из Румуније, без икаквог повода изручили товаре бомби на становништво Чубуре. У спомен на тај догађај подигнута је чесма у непосредној близини Спортског центра Врачар.

Данас Врачар има око 80 хиљада становника и са своја непуна три км² површине представља најнасељенију општину Београда. Његове границе чине три булевара: Булевар краља Александра, Булевар Југословенске армије и Јужни булевар. Међусобно најудаљеније тачке су Средња архитектонска школа “Војислав Илић” и “Београђанка” која са својих 100 метара висине и после давадесет година држи примат међу вишеспратницама на Балкану.

Осим Народне библиотеке, најзначајнија републичка институција на Врачару је Завод за заштиту споменика културе. Његов основни задатак је очување културних, пре свега архитектонских вредности, а вредних споменика архитектуре има на Врачару на претек. Подсетимо се само најзначајнијих архитеката прве половине двадесетог века који су оставили свој траг на Врачару – бард српског експресионизма Милан Злоковић, естетичар и архитекта Милутин Борисављевић, српски модерниста и присталица безорнаменталне архитектуре Момчило Белобрк, следбеник романтичарског академског градитељства Јосиф Најман, поборник фолклоризма, академизма и модерне Бранислав Бојић, следбеник неокласицизма Драгиша Брашован који је пројектовао зграду у Крунској 51 у коју је данас смештен Музеј Николе Тесле. Музеј чува урну, целокупну личну оставштину великог научника, обимну преписку, бројне техничке цртеже, као и велики број оригиналних фотографија. У посебној просторији налази се урна са посмртним пепелом Николе Тесле. Природњачки музеј у Његошевој улици је једини музеј такве врсте у Србији, а у привременом простору чува се природна и културна баштина у 117 природњачких збирки, са приближно 1500000 различитих примерака из Србије, Балканског полуострва, али и целог света.

Врачар има и четири позоришта. Осим професионалног Београдског драмског позоришта, на општини делују још две аматерске позоришне дружине које постижу професионалне резултате – ДАДОВ и Театар лево, а ту је и мало позориште за будуће велике људе, Позориштанце „Пуж“.

На Врачару се налази седиште најстарије издавачке куће у Србији, Српске књижевне задруге, као и једна од најстаријих и најугледнијих гимназија – Трећа београдска гиманзија. Осим Треће, на Врачару су још и Четрнаеста гимназија, Техничка школа „Бора Марковић“, Центар за ликовно образовање, Школа за основно музичко образовање „Јосиф Маринковић“, три средње музичке школе „Станковић“, „Мокрањац“ и „Славенски“ и шест основних школа – „Владислав Рибникар“, „Синиша Николајевић“, „Свети Сава“, „Јован Миодраговић“, „Светозар Марковић“ и „Краљ Петар ИИ Карађорђевић“, као и Специјална основна школа „Душан Дугалић“ за децу ометену у развоју. Једина високообразовна институција са седиштем на Врачару је Стоматолошки факултет.

Од медицинских установа, на Врачару се налазе Завод за трансфузију крви, Завод за зубно-лекарску заштиту, Студентска поликлиника, Дом здравља, као и седишта две велике фармацеутске организације: „Хемофарм“ и Апотекарска установа „Београд“.

Спортски центар нуди богату рекреативну понуду. У простору овог центра делују рукометни клуб, пливачки клуб, ватерполо клуб, клуб за синхроно и уметничко пливање, стонотениски и тениски клубови, плесни клуб, клубови који негују традиције борилачких вештина… На Врачару се налази и стадион фудбалског клуба „Обилић“ који се такмичи у оквиру Прве фудбалске лиге. „Обилић“ је назив и врачарског шаховског клуба који у својим редовима има тројицу мајстора ФИДЕ. Ваља споменути и то да је општина Врачар покровитељ Ускршње трке на Београдском хиподрому.

Вероватно највеће знамење Врачара су кафане. Иако су многе од њих нетрагом нестале, као „Табор“, „Топлица“, „Сложна браћа“, „Три листа дувана“, „Голубац“, „Орач“ и „Кикевац“ у коме је са оркестром свирао чувени Царевац, времену су одолели некадашњи „Трандафиловић“, „Соколац“, „Влтава“, „Каленић“, „Млава“, „Шумадија“, „Орашац“, „Зона Замфирова“ и „Мала мадера“. У међувремену су никле „Чубура“, „Рас“ и „Чубурска липа“. Оне су биле и остале места окупљања песника, писаца, новинара и боема, као и одумирућег грађанског сталежа. „Трандафиловић“ чува успомену на великог српског писца Борислава Пекића, док над кафаном „Чубура“ још увек бди сен песника и боема Слободана Марковића – Либера Марконија по којем је сквер испред кафане недавно добио име.

На истом месту налази се популарни занатски центар „Градић Пејтон“, први центар овакве врсте настао у Београду. Још један, овај пут трговински центар, никао је преко пута Храма Светог Саве. Иако је овај центар предвиђен као привремени објекат, пројектант се потрудио и успео да га у потпуности уклопи у околни амбијент.

Усред Врачара смештена је Каленић пијаца, једна од најстаријих и најпопуларнијих зелених пијаца.

Од момента увођења вишестраначког система, грађани Врачара се на изборима опредељују за грађанске, демократске странке. Врачар је једина општина у Србији и Југославији, која на локалним изборима већ у трећем мандату нема ниједног одборника ни екстремно левих ни екстремно десних политичких странака. Скупштина општине и њен Извршни одбор непрестано помажу хуманитарне организације и учествују у хуманитарним акцијама, стипендирају ученике и студенте, помажу школе, Цркву, културне и научне установе… Вероватно најпопуларнија акција коју Општина предузима је додела поклон-пакета новорођеним бебама на територији Врачара. Општини Врачар је за ову акцију додељен ружичасти гран при београдских медија. Вреди споменути и то да је Скупштина општине Врачар на Ускрс 2000. године својим Чубурцима поклонила јавну чесму у чубурском парку „Кикевац“, као и ново парковско осветљење.

Скупштина општине Врачар је у новом демократском сазиву установила за своју крсну славу Светог Саву. Остаће забележено да је на првој прослави 25. јануара 1994. године чинодејствовао Његова светост патријарх српски господин Павле.

Од априла 1993. године општина Врачар има свој грб и стег. Аутор грба и стега је г. Драгомир Ацовић, председник Српског друштва за хералдику „Бели орао“. Грб је симбол свих грађана Врачара.