Данас нас је у оволиком броју окупио Вељко Михајловић у простору у којем нас само велики прозор дели од улице, окупио нас је са својих 200 цртежа прозора који на први поглед делују као унисони фриз, а затим схватите сву посебност појединачних цртежа. Ми сада можемо да размишљамо да ли је прозор преграда и одвајање од спољног света или је прозор поглед напоље, да ли је тајна или отвореност према јавном простору, ја као архитекта знам да је прозор битан елемент архитектуре. Веома ми је драго што смо ову необичну, асоцијативну, светску изложбу поставили у врачарској галерији и што нас је аутор подстакао да будемо људи са душом – истакла је чланица Већа Александра Јовановић.
Поводом изложбе „Прозори душе“ први се обратио глумац Милан Цаци Михаиловић који је говорио стихове песме „Прозори душе“ Душанке Милутиновић Станисављевић: „Прозори потамнели, осушени, са искидалим избледелим завесама/ што се лелујају на ветру/ остају као белег на лицу пролазника./И сваки од њих неку тајну скрива,/ име, прошлост, све. Вељко Михајловић је најавио нове циклусе самосталних изложби и представио ауторку која припрема монографију о његовом ликовном опусу.
