Завршна предавања Српског лекарског друштва била су посвећена историји српске медицине, те смо јуче на последњој трибини одржаној у свечаној сали Градске општине Врачар имали прилику да чујемо предавања др Зорана Вацића о српској средњовековној медицини и периоду ратова за ослобођење, почетком 20. века.
Предавање је отворено говором председника Општине, академика проф.др Милана А. Недељковића, који је истакао:
„Српска средњовековна медицина је део 800 година дуге српске медицинске традиције од XII до XVI век. Као препознатљива и јединствена она је зачета у манастиру Хиландару, где је основана прва српска болница 1198. или 1199., а престала да постоји након инвазије Османлија на Србију и Балкан, и пада Србије 1459. године. Српски народ је био дeо византијске традиције, али са свим сопственим обележјима, како у култури тако и у медицини. Да је српска средњовековна култура и њена медицина, била део европскe културе, и да су Срби радо примали културне тековине Византије и Запада, најбоље сведочи средњовековна архитектура, књижевност, сликарство и манастирска медицина.“
Хиландарски медицински кодекс бр. 517 је средњовековни рукопис у којем су сабрани списи европске медицинске науке, а који је 1952. године у билблиотеци манастира Хиландар открио Ђорђе Сп. Радојичић. Претпоставља се да је Хиландарски медицински кодекс настао у XV или почетком XVI века, мада су поједини списи знатно старији. Аутор дела није утврђен. Претпоставља се да их је било више. Списи Хиландарског медицинског кодекса обухватају: дијагностику, списе о заразним болестима, фармаколошке списе, списе о сложеним лековима, фармакотерапију, спис о флеботомији,спис из педијатрије, токсиколошки спис. Књига је снабдевена и речником најважнијих термина који се појављују у тексту, с тим што су упоредо дати старословенски термини и њихови српски и латински пандани.
Српска медицина почетком XX века била је је хронолошки приказ стања, организације и рада српске медицинске службе у периоду балканских ратова и Првог светског рата, који су се карактерисали огромним српским војним губицима. Све време ратовања стављали су целокупну српску медицину и њене службе у деликатну ситуацију и наметнули јој велике стручне, организационе, материјалне и друге проблеме. С краја XIX и у првим деценијама XX века, српски санитет је обновио свој лекарски састав школовањем младих питомаца по европским универзитетима и њиховим усавршавањем, пре свега у области хирургије. Такв став утицао је на запостављање развој неких других специјалности, посебно превентивних. Мада, то није помогло да се бар у основи створи солидно језгро превентиве (бактериологија, хигијена, епидемиологија). Велике епидемије у балканским ратовима, а само годину дана касније и у Великом рату показале су колико су ти ставови Врховне команде и Српске Владе били погрешни. Неразумевање је било толико велико да су по повратку са школовања лекари превентивне медицине, распоређивани у трупу, уместо у новоосноване центре за превентивно-медицински рад.
За велике успехе српске медицине након балканских ратова, велику заслугу имали су лекари војног санитета. За битан напредак у војној хирургији српској медицини признања су одали конгреси у Берлину, Петрограду и Лондону 1913. године. Тако је после ових ратова српска ратна хирургија избила у сам светски врх и постала водећа са својим ставовима, методама, поступцима и погледима, пре свега захваљујући др Михаилу Петровићу и др Војиславу Суботићу, али и докторима Николи Крстићу, Леону Коену, Јордану Стајићу и многим другим ученицима потеклим из велике школе др Суботића.
