За три деценије лекарског стажа, у различитим ординацијама, од самих почетака у Дому здравља Звездара, и Интерној А клиници, до интервентне кардиологије Клиничког центра Србије и ангио-сала, свакодневно са људима најразличитијих судбина и проблема, професор др Милан Недељковић научио је оно што ће му, верује, бити најважније за нову функцију председника општине Врачар – да чује и разуме “малог, обичног” човека.
У интервјуу за “Новости”, одмах после примопредаје дужности у четвртак, док у прилично неугледном председничком кабинету, без икаквих личних или страначких обележја, први пут седа у фотељу градоначелника Врачара, каже да је свестан да ће због “разапињања” на два посла, јер лекарски мантил не жели да одложи, трпети оба, али у позитивном смислу:
– Верујем да ћу из ове позиције моћи да за здравство урадим и оно што као лекар нисам могао, и да ћу у поправљању животног стандарда грађана Врачара, захваљујући баш томе што сам лекар, моћи и као председник да урадим више, бар за њихово здравље.
* У странке многи улазе из интереса, да побегну из анонимности својих професија и “малих” живота, али зашто је политика толико интересантна лекарима?
– У СНС сам ушао 2012. године, готово случајно. Дошао сам код Томислава Николића да тражим помоћ везано за број стентова, првенствено у болницама у Ваљеву и Ужицу. Понудио ми је да постанем члан СНС. Приступницу сам потписао одмах, у његовом кабинету, али до пре годину дана, када ме је професор Ненад Ђорђевић, стоматолог, замолио да помогнем око реализације избора на Врачару, где је на листи СНС било и 45 факултетски образованих људи, два члана САНУ, девет професора универзитета, нисам био политички активан. Редовни сам професор Медицинског факултета у Београду, политика ми никад није била циљ.
* И шта вас сад привлачи политици као јавном деловању?
– Жеља да побољшам стандард грађана, пре свега у домену здравља и лечења, ту сам видео свој циљ: да се уведу нове методе, да буде материјала. Ја сам човек од акције, и као што настојим да кад имамо пацијента са инфарктом што пре уђем у салу, јер од те брзине зависи колико ће бити оштећење, тако сам и кад су ме питали да се прихватим функције председника општине брзо схватио да је потребна нова снага да Врачар крене напред пуном паром. Можда ћу овде бити само дан или два, али сам показао да могу да будем и да не бежим од одговорности.
* Како ћете водити Врачар?
– Нећу бити председник у кабинету. Посетићу сваку стамбену зграду, свако двориште и разговараћу са сваком породицом. Ако премијер Вучић може да прима грађане, ако може да буде свуда где је људима потребан, наш задатак је да радимо исто. У наредне четири године уредићемо Каленић пијацу, проширићемо Улицу Боре Станковића што су наши претходници у општини директно спречавали, а то ће омогућити да се направи порта Храма, као и песнички сквер на углу са Улицом Моме Капора. Улице Макензијеве и Цара Николаја све до Црвеног крста биће проширене у уређене као и преостали део Јужног булевара. Већ наредне године имаћемо пројекат уређења трга испред Београдског драмског позоришта.
* Имате још много планова…
– Да, један од великих је и претварање Његошеве улице у пешачку зону са посебним паркингом у једном нивоу испод целе улице, као и решавање имовинско-правних односа у вези са Градићем Пејтоном, који би требало да постане уметнички центар. Уређењем Славије са музичком фонтаном и новим парком на скверу овај крај ће постати потпуно другачији. Потом следи изградња изградња три подземне гараже, и то у Скерлићевој, испод Београдског драмског и на платоу поред Каленић пијаце, што ће нам донети скоро 1.500 нових паркинг места. Планиран је и наставак постављања паркинг сензора, обнова Треће београдске гимназије… За реализацију ових пројеката имамо велику подршку нашег Врачарца градског менаџера Горана Весића, коме је ова општина посебно значајна.
* Да ли више можете да допринесете као лекар или као политичар?
– Ја сам у основи доктор. У ангио-сали урадим оно што је најбитније за човека, спасем му живот кад год је то могуће. Али, кад он дође својој кући мора да има уређен простор око себе, уредну комуникацију са свим структурама, не само општинским, да буде безбедан када изађе у парк или оде на пијацу. Ако му у ангио-сали ставим стент, он не сме да се нервира у оној мери у којој би се, можда, нервирао ако ја не бих био овде. Може бити да је моја енергија овде више на удару, али ако је за добробит, ето, ја сам прихватио.
* Да ли је то била добра одлука, с обзиром на велика очекивања грађана?
– Одмах су ме звале колеге, професори Медицинског факултета, који желе да оспособе лифт, да промене кров. Кажу, нисмо гласали за политичку опцију коју заступаш, али мислимо да можеш да помогнеш. Ако они тако мисле, то значи да је моја одлука да се прихватим функције председника била исправна.
* Јесте ли спремни да стентове и збрињавање инфаркта замените бригом о контејнерима, комуналном реду, асфалтирању улица?
– Мој услов да се прихватим дужности председника био је да наставим да се бавим лекарским позивом. Гледаћу да што боље ускладим обавезе, и овде и у КЦС имам добар тим. И у општину, као и код лекара, човек долази са неком бригом, а ја увек гледам свима да помогнем, али не зато да би причали “помогао ми је председник”, него да осете задовољство што су неки проблем решили и да се више не секирају.
* “Укидање секирације” је за вас важно као за кардиолога?
– После наслеђа стрес је најгори непријатељ срчаних и можданих крвних судова. Они највише страдају јер имају мали промер, највише се калдрмишу и ако су те калдрме мало испупченије дође до пуцања плака и до инфаркта. То се дешава обично кад се човек нервира, и ако још има и наследну склоност ка тим болестима. Зато ћу са овог места гледати да бар мало смањим стрес Врачараца.
* Колико обавеза имате као лични лекар Томислава Николића?
– Председник је више оријентисан на Војномедицинску академију и тамошње колеге који су изузетно добри кардиолози, а мени долазе пацијенти са свих страна. Ако не могу да буду збринути у ангио-салама у Ужицу или Бањалуци, колеге траже помоћ.
* Да ли сте свесни да остављате утисак хиперактивне особе: стижете у салу, на конгресе, оганизујете скупове са најбољим интервентним кардиолозима из света…
– Уз све то имам четворо деце, и планирам још да ширим породицу. Ништа ми није тешко, поготово кад видим резултате. У паузи конситутивне Скупштине пришао ми је одборник који није из СНС и рекао: “Ви сте ми помогли да даље живим”. Тај човек је жив ево 10 година захваљујући томе што сам довео стручњаке из света да њему и још око 60-70 пацијената пруже једину могућу помоћ, јер, знате, најкомпликованије интервенције могу само ретки да ураде.
* Политику имате и у “породичном наслеђу”…
– Мој деда је био први председник општине Љиг од 1924. до 1941. године, и када су свештеници у Лелићу чули да сам изабран рекли су да сам наставио дединим путем.
* Кад помињете свештенике, верујете ли у бога и да ли нешто тако егзактно као што је медицина може да се споји са тим?
– Верујем. Мислим да једно друго прожима, ко је дубље ушао у медицину могао је то и да примети, ја сам верујући човек.
* Да ли се некад, после свега што урадите да спасете неког са инфарктом, и помолите за пацијента?
– Кад уђете у салу са свом енергијом да човека извучете из проблема наравно да помислите на одређене заштитнике здравља и на силу божију. И ангио-сале које сам отворио: 2007. године у Бањалуци са академиком професором Миодрагом Остојићем, 2010, у Ваљеву, 2011. у Ужицу, 2014. у Зајечару, освештане су. Неке су освештавале владике, а неке свештеници који раде у болничким капелама.
* Шта је сад највећи изазов у интервентној кардиологији?
– То је свакако уградња вештачке аортне протезе без отварања грудног коша код суженог аортног ушћа. То је хит у свету. Увели смо ту процедуру у Србији, али још није заживела. Увођење те методе биће дефинитивно мој највећи печат не само у кардиологији, него у медицини.
